Ajavaska - Loza Smrti

Nakon bitke kod Kurukšetre u Indiji, petorica braće Pandava došla su na jezero da se odmore. Kad se probudio, najstariji Judištir, shvatio je da su sva njegova braća pomrla jer su pili vodu iz jezera. U tom trenutku čuo je glas sa neba koji mu je rekao: "Tvoja braća su mrtva, ali mogu da ih oživim ako tačno odgovoriš na sledeće pitanje". Judištir, želeći da vrati braću, klimnu glavom. Glas nastavi: ​​"Koja je najveća iluzija na ovom svetu?"
Judištir odgovori: "Naši preci, naši pradedovi i očevi su svi pomrli, ali mi mislimo da nećemo nikad. To je najveća maja, iluzija, na ovom svetu ". Nepotrebno je reći da je odgovor bio tačan i ostalih četvorica Pandava su se vratili u život.
Kad razmišljamo o smrti,  nas najviše užasava gubitak koji ona donosi sa sobom. Teško nam je da zamislimo da su naši voljeni nestali, kao ni život bez njih. Medjutim, vrlo retko, skoro nikad,  ne povezujemo smrt sa svojim bićem. Neizrečeni stav, otprilike zvuči ovako: smrt, starost, bolest ... to se dešava drugima, ali ja neću tako završiti. Ne, ja ne . To nema veze samnom”.

U mnogim starim društvima, uglavnom među aboridžinskim narodima različitih kontinenata, nalazimo inicijaciju prelaska u smrt.Inicirani bi iskopao sopstveni grob, tako reći, bio bi zakopan  u pesak, i ostavljen tako oko jednog dana,  samo sa slamkom u ustima kako bi mogao da diše.
U džunglama Amazona, šamani koriste napitak od ajauaske kako bi se suočili sa svojim strahom od smrti i prešli preko praga prolaznosti u beskonačnost. Sama reč ajavaska se prevodi kao "loza smrti" ili "loza duša". Kako menjamo odnos prema smrti, tako u velikoj meri menjamo odnos i prema životu.

Za neke od nas, ovo teško iskušenje borbe protiv smrti, a istovremeno i povlačenje od života, počelo je vrlo rano. Kroz mnogo rada koji sam ostvarila na putu otkrivanja sebe, tema mog rođenja pojavljivala se više puta, uvek na sledećem, dubljem nivou spirale. Taman kad bih pomislila: OK, sad sam dosta toga otpustila, ovo bi trebalo da reši traumu rodjenja...  za nekoliko meseci ili godina, ponovo bi ovo rano iskustvo isplivalo na površinu.

Tako da kada sam se prijavila za ajauaska radionicu, moja namera je bila da otvorim svoje srce. Nisam ni slutila o tome kako će se to dogoditi. I, kao i uvek, to se dešava na najmanje očekivan način.
Tokom prve tri ceremonije potpuno sam doživela svoju smrt. Na svaki način koji možete da zamislite. Najčešće je bilo teško: čišćenje, mučnina, utrnulost udova koja bi se širila po celom telu. Smrt uma, ega, tela, mozga. Naravno, nije to bila bukvalna smrt, ali osećaj jeste bio istinit, jer je ego doživljavao potpunu imploziju (unutrašnji raspad).
U jednom trenutku, tokom ceremonije, pomislila sam: da sada stvarno umirem, u životu izvan ove ceremonije, moja smrt bi bila agonija. Bilo je toliko otpora u mom biću prema patnji, iskustvu, samom životu, da je u tom trenutku izgledalo kao da je ceo moj život bio posvećen borbi i izbjegavanju smrti po svaku cenu. Osećajući kako mi srce kuca sve sporije (zbog uticaja biljaka), rekla sam sebi: Ok, hajde da umremo. Nema više smisla boriti se. Ok, smrti, to je to, hajde to da odradimo.

To je bio trenutak predavanja.
Trenutak kada se život izmesti, kada se promeni percepcija, otvori nova perspektiva.

Nekoliko trenutaka kasnije, ili ko zna kada u linearnom vremenu, imala sam viziju. Videla sam bebu sa pupčanom vrpcom oko vrata. To sam bila ja. Pupčana vrpca je kanal života - sve bebine potrebe, dok je u materici, rešavaju se kroz nju. Ona znači sve, znači život. Pošto je došlo vreme rođenja, a ja počela da se pokrećem sa kontrakcijama, vrpca se nekako obmotala oko vrata i počela da me guši. Kako sam se naprezala da se rodim, vrpca se sve više zatezala i nisam mogla da dišem. Moj život je bukvalno postajao uzrok moje potencijalne smrti. Te dve struje su od tada bile duboko isprepletane i ugrađene u moj DNK i celu svesnost. Što sam se više borila sa smrću, život bi postajao sve besmisleniji. No borba se morala nastaviti, da bih samo ostala živa. Začarani krug je stvorio puno nesvesnih skrivenih tokova i napetosti unutar čitavog mog bića.

U ovoj viziji videla sam kako se pupčana vrpca raspliće i ispravlja. Fetus je postao slobodan, izašao iz tame i počeo da pleše, raste, a zatim da se ponovo smanjuje. Tada sam shvatila: petlja mog života je razmršena. Petlja u kojoj sam bila zaglavljena. Videla sam ono što obično zovemo životna sila na levoj strani, a zamagljenu energiju koja je predstavljala smrt na desnoj. Te dve energije su se polako približavale jedna drugoj sve dok se nisu preklopile. Životna sila i smrt su ista energija. Ovo je nešto sa čim moram da budem još neko vreme... nije se sasvim sleglo u meni, ali je otvorilo potpuno novo opažanje postojanja.
Od tada, izjava: „mogu da odem (umrem) svakog trenutka“, mi se čini  stvarnijom. Interesantno je da nemam nagon za borbom i ne osećam toliko strah kao u prošlosti. Ta izjava zvuči vrlo stvarno i moguće, i to je sve.

Ovo iskustvo je bilo veoma duboko. Toliko duboko da potpuno utihnem kada ga se setim. A u tišini postoji  druga stvarnost koja vodi ka beskonačnosti.
Ovo je bila inicijacija. Izgleda kao da život ne postaje stvaran sve dok se ne suočimo sa smrću. Osećam kao da duhovni život i sve što istražujemo, ne postaje ozbiljno sve dok se ne predamo, u pravom smislu te reči. Dok se ne predamo čak i onome čega se najviše plašimo.
Tada se usidrimo u Sopstvu, svetlom i beskonačnom. Prestajemo da živimo život iz straha, vec počinjemo da zivimo život koji je ukorenjen u životu, u  našem blistavom jezgru.

Namaste!

*Umetničko delo: Alex Grey - Oversoul

Komentari

Za mene je borba protiv smrti pocela brigom i negovanjem moje majke kada je dobila dijagnozu demencije i pocela da gubi kapacitete verbalnog komuniciranja. Majku sam volela i volim beskrajno bez zadrske i sve sto sam radila boreci se da joj obogatim zivot usporim umiranje i bolove bilo je istovremeno moje sazrevanje i prihvatanje moje eventualne skore smrti, bolova, bolesti, nemoci, neprofesionalnih i nemarnih lekara...nekako sam vise postajala covek brinuci se i negujuci moju majku. Mislim da je to iskustvo obogatilo moj zivot vise od bilo kog poslovnog uspeha putovanja izlizbe itd.Tek kad tvoja majka umire a ti je negujes mozes da integrises smrt kao deo zivota i tako i sam odrastes i sazres malo vise nego pre dok si smrt opazao kod drugih...koji te nisu rodili i nosili u svojoj utrobi do rodenja.

Draga Tatjana, hvala na komentaru. Smrt je tradicionalno "nezgodna tema". No ceka nas sve susret sa njom, bilo kroz gubitak voljenih, bilo kroz nase sopstveno iskustvo njenog prblizavanja. Mene fasinira sto u drustvima starih naroda covek se susrece sa smrcu cak i pre nego li postoji mogucnost sopstvene, ili pak nekog bliskog. Ovakva edukacija nedostaje kroz te silne skole kroz koje prodjosmo. Tvoja mama je srecna sto je u tekoj situaciji ima tebe. Gubitak majke je jedan od najtezih gubitaka - jer smo jednom bili jedno, kao sto kazes, dok smo bili u utrobi. Prisustvo sa smrcu je doktorat zivota. Sve najbolje ti zelim.

Dodaj komentar