Isečak iz dnevnika vodjenog nakon uragana Maria, 2017.
"Danas je 29. septembar 2017. godine.
Prošlo je devet dana od kad je uragan četvrte kategorije prošao kroz naše očaravajuce (kako ga ovde nazivaju), ostrvo Portorika.
I ako možda čudno zvuči, ali sve ovo vreme nisam imala strah of uragana. Ni pre, ni u vreme očekivanja i pripremanja, kao ni nakon 17 sati trajanja bučnih vetrova i kiše. Osećam se stabilno, mirno i strplivo, osobine koje nisu specifične za moj karakter.
Manje više, ostrvo je paralisano. Sistem električne energije je u potpunom kolapsu, najavljujući verovatnoću da struje neće biti još dugo vremena. Radnje i mali biznisi se polako otvaraju, a zatvaraju vec u 16h zbog policijskog časa koji je na snazi.
Potpuni mrak se spušta na nas već oko sedam sati uveče. Svi pričamo o tome kako će biti kad se stvari vrate u normalu: “ Kad se život normalizuje, uradiću to i to…”.
Vreme sporo prolazi. Mrak traje beskonačno dugo. A ja se pitam….šta ako se stvari nikad ne vrate u takozvanu normalu?
Šta ako put kojim svaki dan putuješ te ne odvede od tačke A do tačke B? Šta ako, kada se vratiš kući, ne nadješ svoj dom na istom mestu (što se mnogima uistinu i desilo nakon uragana)? Šta ako kreditne kartice i banke više nikad ne prorade? Šta ako se električna mreža nikad ne oporavi i niko od nas ne bude mogao da se ikada više "uključi"?
Šta ako zaista i zauvek ostanemo “isključeni”?
Kada razmišljamo o promenama u životu, uglavnom ostajemo u poznatom obliku i polju. Mi se uplašimo od nepoznatog u već dobro ustoličenoj mreži realnosti. Menanje života i navika od tačke A to tačke B, od Z do F, prouzrokuje ogroman strah od nepoznatog. Preseljavanje sa jednog mesta na drugo, promena posla ili partnera…pitam se da li su to zaista promene, dok tako ostajemo u istom polju, menjajući ćoškove u istom obliku. Sve je to odredjeno i uslovljeno nekim sistemima uverenja koja definišu kako bi žvot trebalo da izgleda i onime u šta verujemo da će nas učiniti srećnim.
Ali šta se dešava ako se zadesimo izvan poznatog polja i oblika, izvan strukture i mreže? Šta ako su promene koje treba da napravimo, ili često smo prisiljeni da napravimo, izvan sile gravitacije poznatog polja, sistema vrednosti i rutine?
U toj tmini, koju sada kolektivno prolazimo ovde u Portoriku, čovek može da uradi dve stvari:
- da očajnički nastoji da se približi strukturi i rutini svakodnevnog “normalnog” života i svoje sopstvene realnosti, odmarajući nerurone na dobro poznatim putanjama ( a ako to ne funkcioniše, spakuje kofere i ode na mesto sa dobro ustoličenom strukturom ) ili
- da sedi u mraku, izgubljen u beztežinskom stanju gde sila gravitacije ne postoji i ne vuče ni u jednom pravcu.
Izabirem drugu opciju.
Možda zato što prva opcija ne funkcioniše u ovom trenutku. Upravo je iščezla. Dobro ukorenjeni identiteti su isparili…i onako su beskorisni u novoj realnosti koja nas okružuje. Drugim rečima, sistem se raspao. A van sistema ni identiteti, ni vreme nemaju značaja.
Neki ljudi ovo teško podnose. Pogodnosti upravljaju životom modernog čoveka. I mnogi su napustili ostrvo. neki se nikada neće ni vratiti da žive ovde. Neki hoće. No, ništa više nece biti kao pre. Teško mi je da rečima izrazim šta se zapravo ovde dešava posle tako masivnog razaranja. Sile prirode su veće od svih života ljudskih bica zajedno. A mi mislimo da smo kontrolori…smešno.
Vraćam se tmini i beztežinskom stanju unutar sebe. Nastavljam da propadam kao astronaut u beskonačnom kosmosu.Pomislih kako ovo iskustvo mora da je slično postojanju duše van fizičkog tela, van ograničenja vremena i prostora. Nastavljam da plutam i padam, i nalazim mir i prihvatanje u tome.
Tolerisanje “isključenog ja” je zastrasujuće za mnoge od nas. Izgleda da tada ama baš ne znamo šta da radimo sa sobom. Shvatih da se mi ljudi najviše plašimo sebe. Plašimo se da van strukture i mreže nemamo vrednost, zvanje, profesiju, moć.
Ali sam takodje naučila da je tačno ovo bestežinsko i “isključeno” stanje mesto gde istinski identitet i moć otpočinju."
Katarina
Dodaj komentar